Od se ova kazano samo ni pokazuva kolku ne funkcioniraat nestata kako sto treba vo drzavava. Vo normalna drzava psihijatarot po sluzbena dolznost bi trebalo da pobara odzemanje na vozackata poradi zdrvstven problem. Izvini nisto icno no ne bi sakal nitu da ti se sluci nesto na tebe nitu pak nedaj boze da me soberes mene ili nekoj blizok dodeka patuvam na istiot pat kako tebe.
Inaku moja preporaka e da pocnes da vezbas i da se hranis podobro. Od koga pocnav da vezbam mnogu podobro se osekam. I sekako si pazam na ishrana i se i si ima mnogu poitiven rezultat.
Ај сега врати се малку поназад и види дека посетувам психолог, не психијатар. Мислам дека би било подобро прво малку да се описмениш или да читаш подобро пред да даваш квалификации кој требало да вози, кој не.
А пошто си дрзок - врати се на првиот мој пост кога пишував на темава за мене и ископај тоа што сум пишал како возам во тие моменти, јас немам намера ниту да барам, ниту да се правдам дали требало
да ми се одзеде возачката или не.
Апсолутно возам подобро во тие минути отколку ти и 90% од возачиве во „нормална“ состојба и опуштени со музика.
П.С Јас ти посакувам целиот свој живот да го поминеш на ист пат со возачи како мене 
Tie sto me poznavaat znaat deka sum direkten no fer. Jas obicno go kazuvam ona sto drugite ke go premolcat samo za mir vo kuka ili poradi nekakva empatija no za mene kolektivnata bezbednost i blagosostojba sekogas e pred onaa na individuata. A zaklucokot go donesov vrz osnova na slednive tvoi iskazi. Navistina ne smetam deka takvi nesta se normalni i bezbedni i treba da se toleriraat. I pak ke povtoram nisto licno za bilo koj da se odnesuvase ova bi go imal istoto mislenje.
Istite simptomi gi ima i lice koe vozi pod dejstvo na alkohol i pri kontrola istoto se otsranuva od soobrakaj zar ne?
Некоја анксиозност ме јаде од есента, кулминираше со срање/паничен напад пред месец дена, среде возење на автопатот после Хотел Македонија накај Велес. Едвај извозев до Велес, а тргнав за Штип да се враќам. Мислев дека е готово со мене, ќе ми се стемни и ќе ме најдат починат во третата лента.
Тахикардија не знам колку, јас глава сечам дека ми беше 200. Раце, нозе ми трпнеа/вибрираа како во струја. Од три ленти, само мојата ја гледав како во тунел и толку.
Му звонев на татко ми, го слушав како од далеку. Ми вика Паркирај се и смири се, мислам дека да се паркирав немаше ни да тргнам пак. Само Господ знае како извозив до Велес,
Досега неколку пати ми се случило наутро возејки за на работа да ме стегне за голема нужда.
Цела енергија насочена у чмарот да не попушти, раце стегнати за волан, лева нога упрена на патос, десна тргната од гас и закована на патос, секое мрдање нога /рака/поглед, може да резултира со посерување, се молиш да помине криза за да можеш да закочиш ако затреба, да избациш од брзина, и некако да стигнеш до вц.
Поминуваат една до две кризи, стигнуваш на паркинг и не можеш да излезеш од кола поради нова офанзива, издржуваш јуначки и се молиш на бога да не налеташ на зафатено вц.
У вц размислуваш колку си бил опасен во сообраќајот, ама гаќите најважни на свет
